У духовном, просветном и културном животу нашег народа манастири су одиграли значајну улогу. Они су били стубови истине Христове, извори живе воде православља, огњишта културе и писмености, а у некима од њих су биле и болнице и бање. Отуда се справом може рећи да су наши манастири са својим монасима оно највредније што наш народ има и пред Богом и пред људима.

И манастир Црна Река, као многоцени бисер наше вере и културе, одиграо је значајну улогу у духовној обнови, просвети и јачању националне и верске свести нашег народа у својој средини (Ибарски Колашин и Рашка област), нарочито у периду турског робовања. Његов светосавски пламен је нарочито појачан од времена када је обогаћен моштима преподобног оца нашег Петра Коришког.

Монаштво у Црној Реци није било нарочито бројно а ретки су били они који су старост дочекали у манастиру. Доказ за то је чињеница да манастир није имао своје монашко гробље све до наших дана. Један од узрока који су утицали на бројност монаха и њихово дуже задржавање је свакако врло непогодна клима (велика влажност ваздуха и ниске температуре, нарочито у зимском периоду), као и оскудност стамбеног простора ограниченог непогодним и стрмим тереном око самог кањона изнад кога је манастир, као ластавичје гнездо, прилепљен за стену. Уз све то и повремени напади Турака били су такође разлог смањеног броја монаха а било је и тренутака када је он остајао без својих монаха, при чему су бригу о манастиру водили околни житељи или парохијски свештеници.

Незавидно стање монашког живота у манастиру трајало је све до 1978. године. Та година се узима као година "црноречког васкрсења". И заиста све што се од те прекретне 1978. године дешавало у црноречком манастиру справом јој додељује епитет "васкрсна", тим пре што су последице црноречког васкрсења имале далекосежни значај у обнови монаштва и духовном живота у целој Рашко – призренској епархији па и шире. Наиме, 1978. године у Црну Реку за настојатеља долази духовно чадо Аве Јустина Ћелијског, доктор теолошких наука јеромонах Артемије Радосављевић. До те године манастир је био у врло незавидном стању и у погледу монашког живота, и у погледу богослужења и у материјалном погледу. Сва манастирска здања била су у тешком стању а предивни фрескопис из 1601. године скоро да се уопште није видео од тамног слоја прашине и гарежи накупљених кроз векове. Све је у манастиру вапило за обновом почев од богослужења. Окриљен благословом свог духовног оца и потпомогнут молитвама Светог Петра, отац Артемије приљежно ради на обнови манастира од самог почетка.

Као и обично почетак је најтежи. Живети сам у безљудној пустињи без струје и воде у оронулим и склоним рушењу просторијама није нимало било лако. Чинило се да је ипак најтеже било то што није било никог да на богослужењу одговора на прозбе. У недељним и празничним данима ипак је служена Света Литургија а на прозбе су деца из околног засеока одговарала и то само - "Господи помилуј" што су једино и знали и могли. Уз све то непријатности од околног муслиманског живља додатно су отежавали живот оца Артемија у манастиру.


Но, Богу хвала издржало се, и као награда за трпљење, Господ убрзо у манастир доводи још једну богољубиву душу жељну монашког подвига. Сада је већ било лакше иако су услови живота још увек били незавидни. До 1987. године година братсвтво се умножило на 7 члана. Из тог периода остаје забележено живљење у сиромаштву, оскудици, великом трпљењу и великом миру на коме семе молитве најбоље успева. Манастир је тада имао само једно магаре којим је братија довлачила храну и остале животне потребе преко узане и зими тешко проходне козје стазе, која је водила кроз густу столетну шуму до самог језера Газиводе. Одатле се већ морало сплавом или чамцем јер мост још увек није био изграђен. У зимским данима богослужења су због хладноће обављана у старом конаку из 1898. године и то у просторији која је истовремено била и трпезарија и гостопримница и кухиња. Посетиоци су били веома ретки а већа окупљања народа била су само за Петровдан. На Празник храма - Аранђеловдан и празник Светог Петра Коришког долазио је мањи број људи. Убрзо је на залагање оца Артемија изграђен и мост преко језера, и прилазни макадамски пут до манастира, уведена је струја и вода, рерстауриран је стари конак и све манастирске просторије. Посебно велика радост манастирској братији била је рестаурација фрескописа из 1601. године и иконостаса. Испод тамног слоја прљавштине указали су се предивни ликови Господа, Богородице и осталих светитеља. Било је то, како је том приликом поуздано утврђено, ремек дело Зографа Лонгина и најзначајнији српски фрескопис из тог периода.


Биле су то заиста благодатне године. Манастир је у правој мери био оаза мира и љубави, дом молитве, предворје раја, светло место у тами богоодступништва. Братство духовно сазрева, расте кроз послушање и смирење. После дужег времена, на велику радост братије, уследило је и прво монашење. Било је то 1983.године. Следе нова монашења, рукоположења, пристижу нови послушници. Стари конак је већ постао тесан за увећано братство. Милошћу Божијом и прилозима добрих људи 1987. године изграђен је и нови конак са 6 келија и капелом посвећеном Светом Великомученику Краљу Јовану Владимиру, за службу у хладним зимским данима. Света литургија је од тада служена свакодневно. Братија се бавила иконописом, шивење, дуборезом. Неки од братије су у том периоду уписали и теолошки факултет па је и учење било једно од послушања. Повећавао се и број посетилаца и гостију из свих крајева наше земље. Манастир стиче многе пријатеље спремне да помогну у сваком тренутку. Некада непозната, неугледна и мала Црна Река полако излази из анонимности у којој је таворила пуних 700 година и постаје позната широј српкој јавности. Милошћу Божијом и молитвама Светог Петра, број братије 1991. године достиже до 15 и те исте године отац Артемије буде изабран за епископа Рашко – призренске епархије којој и припада манастир Црна Река. Од тада црноречки манастир постаје "расадник" монаштва за целу епархију. Део црноречке братије, по благослову владике Артемија, убрзо прелази у манастире Зочиште, Високи Дечани, Сопоћани, да духовно и материјално обнове ове наше велике светиње. Црноречко семе је успешно засађено и у тим манастирима и ускоро су и плодови донети у повећању броја братије у њима, као и у оживљавању духовног живота у срединама у којима се налазе. Време је пролазило и са собом доносило нове искушенике што је створило могућност оживљавања нових манастира у епархији. На тај начин је од 1978. године кроз Црну Реку прошло више од 100 људи, међу њима данас је три епископа, десетак настојатеља манастира, преко 40 свештенослужитеља, неколико десетина монаха. Неки од њих свој подвиг наставише од Свете Земље, преко Свете Горе Атоса, до далеке Америке, Африке и Аустралије, као и у многим епархијама у земљи Србији. Та чињеница оправдано додељује манастиру епитет "расадник монаштва" или "духовна мајка" епархије Рашко – призренске, која непрестано рађа нове монахе - потенцијалне кандидате за обнову и оживљавање нових манастира у епархији.



Увећање броја братије и константни прилив искушеника (сваке године бива и по неколико монашења за Аранђеловдан и Петровдан) створило је потребу за проширењем постојећег малог конака. Са радовима се кренуло 2002. године а приведени су крају 2005. године. Нови и знатно већи конак (око 600 м²) има у себи пространу капелу посвећену Светом Великомученику Краљу Јовану Владимиру, радионице, трпезарију, библиотеку, монашке келије, оставе. У исто време у близини манастира су саграђена три скита посвећених: Светом Апостолу Луки, Преподобном Силуану Атонском и Светом Пророку Илији и праоцу Еноху, чиме је постављен почетак скитском начину живота у епархији.

Одлазећи из ове наше велике светиње верници као светињу са собом носе уље из кандила Светог Петра Коришког и воду Светог Архангела Михаила. Но, оно најдрагоценије што са собом носе јесте неописиви осећај душевног мира и спокојства који прожима ово парче неба на земљи. Велики је број оних који, опчињени свештеним миром и рајском лепотом црноречке обитељи, уз молитвено заступништво Светог Петра, скренуше са широког пута греховних наслада и пођоше уским и трновитим путем врлина. Неретки су примери и искреног покајања и исповести пред моштима преподобног. То су уједно и најмиомирисније жртве и прилози које верни приносе поред оних у намирницама, новцу, раду у манастиру.

У ишчекивању новог ројења, или боље рећи оживљавању новог манастира у епархији (који се већ припремају за примање својих житеља), црноречки манастир, далеко од сујетног и многометежног света, наставља своју мисију од Бога јој намењену. Њему, Троједином Богу, Творцу и Промислитељу, Животодавцу и Васкрситељу, који на овој древној светињи у наше време излива своју велику благодат и чини предивна чудеса, нека је и од нас част, слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.