Највећа светиња манастира су мошти Светог Петра Коришког – познатог српског подвижника из XIII века, који се подвизавао у једној пећини недалеко од села Кориша, у Призренском подгору. Од моштију Светог Петра, од својих душевних и телесних болести, исцељења добијају сви који им са вером и љубављу приступају.

(Овде можете прочитати књигу "Преподобни Петар Коришки" [PDF, 3Mb]. У њој је дато опширно житије Светог Петра Коришког, опис чудеса која се дешавају од његових светих моштију и служба на црквенословенском).

У пећини у којој је смештена црква постоји камено удубљење у коме се кап по кап скупља света вода. Вода је целебна, и како верници кажу, нарочито помаже код болести очију. Народ је назива „водом Светог Архангела Михаила“.

Још једна од светиња која све више привлачи пажњу поклоника нашег манастира је гроб Преподобномученика Харитона некадашњег сабрата црноречког. Овај врлински Христов монах, сабрат манастира Светих Архангела код Призрена, је мученички пострадао у околини Призрена 15. јуна 1999. године од шиптарских зликоваца.

(Овде можете преузети књигу о Преподобномученику Харитону, PDF )

Поред моштију Светог Петра Коришког и воде Светог Архангела Михаила, још једна од светиња која из дана у дан као магнет привлачи све већу пажњу и долично поштовање поклоника, јесте гроб Преподобномученика Харитона – у наше време јављеног светилника људима и верног сведока Васкрслог Господа Христа.

Проходећи свој монашки подвиг заједно са овим мучеником Господњим у тихој и од многометежног света удаљеној црноречкој пустињи, и сами смо били сведоци његовог великог подвига и врлинског живота. Својим богоугодним животом он је врло брзо онебесио своју душу а нас обогатио живим примером „тврдог монашког подвига“ сличног древним оцима. Он је у ствари био „живо житије светих“ кога смо ми свакодневно на делу читали гледајући његов „тихи подвижнички живот“ украшен многим монашким врлинама и запечаћен печатом крви проливене на светом послушању. Да светлост његовог богоугодног живота не би била „свећа која се под суд заборава меће“ и светли само онима који су га познавали, него „свећа која се на свећњак поставља“ те светли свима у дому Божијем (Цркви) (Уп. Мт. 5, 15), нађосмо за свештену обавезу да напишемо његово житије и предложимо као духовну храну и извор духовне користи свим Христољубцима и мученикољубцима. На тај начин смо избегли сопствену осуду од Господа због греха прикривања великих дела Бога нашега и истовремено смо од заборава сачували сведочење Христа животом и крвљу овог мученика Господњег, ни по чему мањег од светих мученика у ранија времена пострадалих. Његово опширно житије, ако Бог да, објавићемо у посебној књизи у наредном периоду, а овом приликом доносимо само извод из тог опширног житија у славу Тројединог Бога. Упознавајући, преко овог истинитог писанија, са лепотом душе овог предивног изданка рода нашег и друге чланове стада Христовог, нисмо желели да похвалимо мученика, јер муцава људска похвала и величање није потребно ономе ко је увенчан венцем мученичке славе на небесима, него смо имали у виду духовну корист оних који са вером и љубављу читају. Нека би Господ дао да ово мало и истинито казивање многима буде подстицај на истрајно и чврсто ревновање у Господу и корак ближе ка званичном уношењу имена овог сведока Христовог у Диптих Светих наше помесне цркве. Амин.